Moja jubav sa škoja

Ćutim vonje njene kose čujem riči tepli glas
Sa procvalim brnistrama spomenem se uvik nas
Znam da sada njene misli zbile su se s mojima
Ako tila već ne mogu odvojena škojima

Kad me žeja k tebi zovne i mladost me potira
Kad uzavru sve godine ča bez tebe bija sam
Poletit ću na zvizdami priko mora i poja
Da zagrlim svoje zlato moju jubav sa škoja

Lipi dil života

Ča više život godine skuplja
I u sido moje vlase pituraje
To boje mirin ovo lipo vrime
Ka neko blago ča mi se daje

Često se okrićem u ono prošlo
Vrtin slike kad mladi smo bili
Na svakoj od njih neka je fešta
Uvik smo pivali jili i pili

Kad zbrojin sve punte ča san ih skupi
I za ultim još dodam crno i bilo
Mogu bit sritan i reći sam sebi
Gušta san život lipo mi je bilo

I neka su side ove moje vlasi
Još uvik nisu utekli mi konji
Još prsti dobro pribiru žice
Još su u meni od mladosti vonji

Lipa moja otočka valo

Lipa moja otočka valo
Sve si mi dala i sve sam ti dao
Moga bi od sad od misli živit
Al ne bi se moga s time pomirit
U meni žeja još uvik vrije
Vrime je ništa oladilo nije
I čim se sitin prolića il lita
Sve mi zavonja, sve mi procvita
I znam da će opet prilike biti
Negdi uz more ladni roze piti
Dočekat suton na toplom žalu
I gledat zvizde u modrom valu
Opet ćemo jedno drugome se dati
Na posteji od žeje zadovojni spati
Lipa moja otočka valo
Sve si mi dala i sve sam ti dao
Lipa moja otočka valo
Ni zgrišit s tobom nije mi žao

Vrime bez tebe

Tražim lipe uspomene
Po svojim žepima
Ćutim dodir tvoga tila
Još te svugdi ima

Bez tebe mi vrime kaplje
Sve se valja lino
Razvodnjeni su mi dani
Nima gušta vino

Kad sam s tobom vrime leti
Učas dojde zora
Nima vrime iste švere
S tobom i bez tebe

Vonji dobre voje

Ima li igdi dva zrna soli
Za začinit život ča posta je lešan
Gušta među prste dodat bi tija
Da zavonja ova teća od čovika
Neka dojdu gladni riči
Žedni pisme oli smija
Mater nan je svima ista
Rodila nas Dalmacija
Triba guštat ovi život
Sa malo se proveselit
U najmanjoj se teći more
Skuhat vonje dobre voje

Biće boje

Tila naša puna žeja
Sve ih ništo vuče mami
Čovik u snu mira nima
Možjani mu skonsumani

Niko s nikin već ne priča
Svi se u se zatvorili
U svom svitu zamotani
Ka šimije poludili

Sa tarace gledan more
Poznal’ iko tu lipotu
Ča čoviku više triba
Nego guštat koju botu

Kada vidin svoje škoje
Odma buden boje voje
Suncu dobar dan poželin
Tišin sebe – biće boje

Konoba blues

Ispod hlada našeg dvora
Di se ćuti vitar s mora
Na stolu je bocun vina
Tu je moja didovina.
Prid konobom moga dide
Još se mogu čut beside
O životu i o trudu
I da ništa ni zaludu
I da ništa ni zaludu

U očima našeg oca
Uvik iskri ista forca
Ruke su mu pune voje
Dok govori bit će boje.
Tim u meni budi viru
Da nam vaja naći miru
I na ovom škrtom škoju
Umiriti dušu svoju
Umiriti dušu svoju

Kada dozri grožđe slatko
Brat će dati ruke svatko
Napunit ćemo maštile
Demejane karatile.
Ništa slaje svitu nima
Nego pit sa susidima
I u onoj staroj robi
Zapivati u konobi
Zapivati u konobi

Zapivati u konobi…

Ljubav života

Otac se moj oženi sa lozon
Maslina i smokva kumovi bili
U dotu mu donila valižu muke
Za cilo lito posla pune ruke
A što je loza starija bila
Više je pažnje i brige tila
Ka stara cura grintat bi znala
Čim bi karenca dva dana pasala
Zlatni pir s lozon moj otac slavi
Skrivjenih leđa i žuljavih ruku
U srcu je vas život on mora nosit
Svaki dan od nje jubav isprosit
Ma opet kad uvečer on kraj nje sidne
Umoran od dana godine života
Tješi sebe dok gleda grozd što visi
Nikad me s nikin privarila nisi