Dalmatinska kartolina
Konoba blues
Ispod hlada našeg dvora
Di se ćuti vitar s mora
Na stolu je bocun vina
Tu je moja didovina.
Prid konobom moga dide
Još se mogu čut beside
O životu i o trudu
I da ništa ni zaludu
U očima našeg oca
Uvik iskri ista forca
Ruke su mu pune voje
Dok govori bit će boje.
Tim u meni budi viru
Da nam vaja naći miru
I na ovom škrtom škoju
Umiriti dušu svoju
Kada dozri grožđe slatko
Brat će dati ruke svatko
Napunit ćemo maštile
Demejane karatile.
Ništa slaje svitu nima
Nego pit sa susidima
I u onoj staroj robi
Zapivati u konobi
Vonji dobre voje
Ima li igdi dva zrna soli
Za začinit život ča posta je lešan
Gušta među prste dodat bi tija
Da zavonja ova teća od čovika
Neka dojdu gladni riči
Žedni pisme oli smija
Mater nan je svima ista
Rodila nas Dalmacija
Triba guštat ovi život
Sa malo se proveselit
U najmanjoj se teći more
Skuhat vonje dobre voje
Život u starpjenstvu
Spominjen se riči pokojnega dida
Čoviku je dono živit u starpjenstvu
I kad mu se pari da je teško brime
Vajo mu se tišit doće boje vrime
Sad iste riči moj otac ponovja
Dok za stolon sidi na katridi dida
S pjaton divjeg zeja i sa žmulon vina
Viruje da grožju biće boja cina
Penson se kako raskjarat mojen sinu
Didovo starpjenstvo i očevu voju
Danas kad sve gušte izila je priša
A u viru čovika uvukla se biša
Kuntenat san puno ča se još spominjen
Riči ča govoru doće boje vrime
Jer u oven današnjen svitu bez mire
Ne znan kako bi živili bez vire
Biće boje
Tila naša puna žeja
Sve ih ništo vuče mami
Čovik u snu mira nima
Možjani mu skonsumani
Niko s nikin već ne priča
Svi se u se zatvorili
U svom svitu zamotani
Ka šimije poludili
Sa tarace gledan more
Poznal’ iko tu lipotu
Ča čoviku više triba
Nego guštat koju botu
Kada vidin svoje škoje
Odma buden boje voje
Suncu dobar dan poželin
Tišin sebe – biće boje
Noć po jugu
Jugo moru skuha dušu
Ono riga bote na kraj
Štrapju kapje po ponistri
Mokre laštre ko da plaču
Nigdi živa ni čovika
Zvižje vitar stabla svija
Samo svitlost u birtiji
Daje znake od života
U njoj klapa glave zbila
Ispod glasa lije verse
Pritače ih po žmulima
U kojima svi su gušti
Ljubav života
Otac se moj oženi sa lozon
Maslina i smokva kumovi bili
U dotu mu donila valižu muke
Za cilo lito posla pune ruke
A što je loza starija bila
Više je pažnje i brige tila
Ka stara cura grintat bi znala
Čim bi karenca dva dana pasala
Zlatni pir s lozon moj otac slavi
Skrivjenih leđa i žuljavih ruku
U srcu je vas život on mora nosit
Svaki dan od nje jubav isprosit
Ma opet kad uvečer on kraj nje sidne
Umoran od dana godine života
Tješi sebe dok gleda grozd što visi
Nikad me s nikin privarila nisi
Jematva
Bose mlade grožđe gaze
Gole noge tanin crni
Bile puti obraz rumen
Duge kose raspustile
Momci vedri kace pune
Mlade skute više dižu
Fibra u tila udrila
I košuje rastvorila
Vrije tilo vrije vino
Uzavrila i krv mlada
Konoba se zatvorila
Letrika se ugasila
Svitle mrakom prsi bile
Svitle glave tartajuna
Konoba je sva kuntenta
Našla mlada pritedenta
Život na drače
Ovih san dana slabe voje
Ne tiše me riči biće boje
Okolo mene svak ništo plače
Ka da je život dobija drače
Ol puste priše svit je poludi
A na kvasinu pošli su judi
Više niko vrimena nima
Ni kad je lito ni kad je zima
Tija bi molat suzu ol sriće
Izvadit čovika sa dna vriće
Nek u njemu pisma zazvoni jače
I skonča naš bidni život na drače
Šalturica mala
Sa otoka našeg cura arivala
Sva joj je dota u valižu stala
Donila svoju staru singericu
Afitala jednu skromnu sobicu
Cila pjaca za nju je znala
Za svih je bila šalturica mala
Dok u noći kasnoj ona bi šila
Klapa bi mlada pod ponistron bila
U pola glasa pismu zapivala
Izajdi na prozor šalturice mala
Konoba se parićoje
Močidu se karatili
Mizarole i barili
Konoba se sva luštroje
Za jematvu parićoje
Obruči se nabijedu
Purtele sa lojen mažu
Ormala se ferma lisa
Loze škrove i kobila
Pirija je već na tapi
Meška čeka težačića
Šešula u lakomici
A punpini u vridici
Kad kopita zazvonidu
Muli grožje donesedu
Konoba je parićona
Trudon vojon izluštrona
U konobi moga dida
Karatili i barili
Duge trese i purtele
Bačve koce mizarole
Lakomice i vridice
Loze škrove i kobila
Lisa libonj i poluga
Tartajuni i bocuni
Demejone butiljuni
Vriće misi i maštili
Punpin pirje i kanele
Provini i sumparele
Šešule i pumparele
Svaki svoje misto ima
U konobi moga dida
Pot i vino
Cidile su niz obraze, po izvodu i po moti
natopale zemju i daržala
slone kapje od težoške poti
Kroz godišće posoljeni pusti trudi i pokore
u jematvi se pritokadu priko praga od konobe
Otoka se i ocidije, stiska se i zavije
da ne bi u lisi ni kapje ostalo
ča je od soli sladoron postalo
Kroz težosku kor i tvordo drivo
pritokadu se sol i slador
pritokadu se pot i vino
Riči tvoje
U svakoj pismi tvoja nota
U svakoj slici tvoje boje
I kad više tila nima
Duša tvoja s nan počiva
Oči tvoje zatvorene
Spidu viron natopljene
Sniju pismu lugarina
I pletivo grdelina
Riči tvoje opominju
Bude ljude iz sna tuđeg
Zovu da se sebi vrate
Zvone, zvone i rebate
(Ljubi Stipišiću Delmati)
