Poezija to go

Dalmatinska kartolina

Dalmatinska kartolina

Naslov_potpis_mali

Konoba blues

Ispod hlada našeg dvora

Di se ćuti vitar s mora

Na stolu je bocun vina

Tu je moja didovina.

Prid konobom moga dide

Još se mogu čut beside

O životu i o trudu

I da ništa ni zaludu

U očima našeg oca

Uvik iskri ista forca

Ruke su mu pune voje

Dok govori bit će boje.

Tim u meni budi viru

Da nam vaja naći miru

I na ovom škrtom škoju

Umiriti dušu svoju

Kada dozri grožđe slatko

Brat će dati ruke svatko

Napunit ćemo maštile

Demejane karatile.

Ništa slaje svitu nima

Nego pit sa susidima

I u onoj staroj robi

Zapivati u konobi


Poezija to go

Vonji dobre voje

Ima li igdi dva zrna soli

Za začinit život ča posta je lešan

Gušta među prste dodat bi tija

Da zavonja ova teća od čovika

Neka dojdu gladni riči

Žedni pisme oli smija

Mater nan je svima ista

Rodila nas Dalmacija

Triba guštat ovi život

Sa malo se proveselit

U najmanjoj se teći more

Skuhat vonje dobre voje


Poezija to go

Život u starpjenstvu

Spominjen se riči pokojnega dida

Čoviku je dono živit u starpjenstvu

I kad mu se pari da je teško brime

Vajo mu se tišit doće boje vrime

Sad iste riči moj otac ponovja

Dok za stolon sidi na katridi dida

S pjaton divjeg zeja i sa žmulon vina

Viruje da grožju biće boja cina

Penson se kako raskjarat mojen sinu

Didovo starpjenstvo i očevu voju

Danas kad sve gušte izila je priša

A u viru čovika uvukla se biša

Kuntenat san puno ča se još spominjen

Riči ča govoru doće boje vrime

Jer u oven današnjen svitu bez mire

Ne znan kako bi živili bez vire


Poezija to go

Biće boje

Tila naša puna žeja

Sve ih ništo vuče mami

Čovik u snu mira nima

Možjani mu skonsumani

Niko s nikin već ne priča

Svi se u se zatvorili

U svom svitu zamotani

Ka šimije poludili

Sa tarace gledan more

Poznal’ iko tu lipotu

Ča čoviku više triba

Nego guštat koju botu

Kada vidin svoje škoje

Odma buden boje voje

Suncu dobar dan poželin

Tišin sebe – biće boje


Poezija to go

Noć po jugu

Jugo moru skuha dušu

Ono riga bote na kraj

Štrapju kapje po ponistri

Mokre laštre ko da plaču

Nigdi živa ni čovika

Zvižje vitar stabla svija

Samo svitlost u birtiji

Daje znake od života

U njoj klapa glave zbila

Ispod glasa lije verse

Pritače ih po žmulima

U kojima svi su gušti


Poezija to go

Ljubav života

Otac se moj oženi sa lozon

Maslina i smokva kumovi bili

U dotu mu donila valižu muke

Za cilo lito posla pune ruke

A što je loza starija bila

Više je pažnje i brige tila

Ka stara cura grintat bi znala

Čim bi karenca dva dana pasala

Zlatni pir s lozon moj otac slavi

Skrivjenih leđa i žuljavih ruku

U srcu je vas život on mora nosit

Svaki dan od nje jubav isprosit

Ma opet kad uvečer on kraj nje sidne

Umoran od dana godine života

Tješi sebe dok gleda grozd što visi

Nikad me s nikin privarila nisi


Poezija to go

Jematva

Bose mlade grožđe gaze

Gole noge tanin crni

Bile puti obraz rumen

Duge kose raspustile

Momci vedri kace pune

Mlade skute više dižu

Fibra u tila udrila

I košuje rastvorila

Vrije tilo vrije vino

Uzavrila i krv mlada

Konoba se zatvorila

Letrika se ugasila

Svitle mrakom prsi bile

Svitle glave tartajuna

Konoba je sva kuntenta

Našla mlada pritedenta


Poezija to go

Život na drače

Ovih san dana slabe voje

Ne tiše me riči biće boje

Okolo mene svak ništo plače

Ka da je život dobija drače

Ol puste priše svit je poludi

A na kvasinu pošli su judi

Više niko vrimena nima

Ni kad je lito ni kad je zima

Tija bi molat suzu ol sriće

Izvadit čovika sa dna vriće

Nek u njemu pisma zazvoni jače

I skonča naš bidni život na drače


Poezija to go

Šalturica mala

Sa otoka našeg cura arivala

Sva joj je dota u valižu stala

Donila svoju staru singericu

Afitala jednu skromnu sobicu

Cila pjaca za nju je znala

Za svih je bila šalturica mala

Dok u noći kasnoj ona bi šila

Klapa bi mlada pod ponistron bila

U pola glasa pismu zapivala

Izajdi na prozor šalturice mala


Poezija to go

Konoba se parićoje

Močidu se karatili

Mizarole i barili

Konoba se sva luštroje

Za jematvu parićoje

Obruči se nabijedu

Purtele sa lojen mažu

Ormala se ferma lisa

Loze škrove i kobila

Pirija je već na tapi

Meška čeka težačića

Šešula u lakomici

A punpini u vridici

Kad kopita zazvonidu

Muli grožje donesedu

Konoba je parićona

Trudon vojon izluštrona


Poezija to go

U konobi moga dida

Karatili i barili

Duge trese i purtele

Bačve koce mizarole

Lakomice i vridice

Loze škrove i kobila

Lisa libonj i poluga

Tartajuni i bocuni

Demejone butiljuni

Vriće misi i maštili

Punpin pirje i kanele

Provini i sumparele

Šešule i pumparele

Svaki svoje misto ima

U konobi moga dida


Poezija to go

Pot i vino

Cidile su niz obraze, po izvodu i po moti

natopale zemju i daržala

slone kapje od težoške poti

Kroz godišće posoljeni pusti trudi i pokore

u jematvi se pritokadu priko praga od konobe

Otoka se i ocidije, stiska se i zavije

da ne bi u lisi ni kapje ostalo

ča je od soli sladoron postalo

Kroz težosku kor i tvordo drivo

pritokadu se sol i slador

pritokadu se pot i vino


Poezija to go

Riči tvoje

U svakoj pismi tvoja nota

U svakoj slici tvoje boje

I kad više tila nima

Duša tvoja s nan počiva

Oči tvoje zatvorene

Spidu viron natopljene

Sniju pismu lugarina

I pletivo grdelina

Riči tvoje opominju

Bude ljude iz sna tuđeg

Zovu da se sebi vrate

Zvone, zvone i rebate

(Ljubi Stipišiću Delmati)


 


O ljubavi iz ljubavi

Paprenjaci

Jubavi fala

Pribiren riči za pismu napisat

Tija bi njima jubavi zafalit

Privrćem škafete duše i tila

Koja bi od njih najlišja bila

Na pripunom stolu moje voje

Rastrti lancuni stihova stoje

Na njima riči iz libra života

Ča davno su drugi jubavi rekli

A ča bi skonšumava dušu i tilo

Pribira, privrća za jubavi zafalit

Za sve ono lipo ča meni si dala

Dvi riči miritaš: Jubavi fala


Rič za jubav

Potrošene sve su riči

Ča su jubav opivali

Ma još moram naći koju

Za opivat jubav tvoju

Pritresa sam sve škafete

Kredence i ormarune

Al san rič za jubav tvoju

Naša u svom portafoju

Uza tvoju sliku smišnu

Ča si mi je prvu dala

Stoje kano golubice

Slike naše drage dice


Vrime bez tebe

Tražim lipe uspomene

Po svojim žepima

Ćutim dodir tvoga tila

Još te svugdi ima

Bez tebe mi vrime kaplje

Sve se valja lino

Razvodnjeni su mi dani

Nima gušta vino

Kad sam s tobom vrime leti

Učas dojde zora

Nima vrime iste švere

S tobom i bez tebe


Tebi neko bit

Na gvanćeri meni si otkrila dušu

Sve friže njene moga san vidit

U njima užežene jubavi tvoje

Ča su već davno postale tuje

Vrime nije učinilo svoje

Susreti svaki nategnu rane

Projdu ka svitlo pa se izgube

U očima još in ista zvizda sija

A ja sam samo tija kupit vrime

Ča ga je bura nosila niz arbu

Držat te za ruku taknit ti usne

U drugome svitu tebi neko bit


Iskra iz pisme

Na krmi stojin bura me para

Ostavljam škoja ogoljene stine

Sol mi na obraz vlase inkolaje

Još uvik slatko na ustima ćutin

More se pini na mene jidno

Ne zna da meni teško je partit

Smrznute mi stoje prid očima slike

Ča tekle su ka riči iz vrča lipote

I mislin kad ću ponovo moći

Dok vani bura cvijetove mrtvi

Ogrijan zvukom tek skrojene pisme

Ćutit teplinu iskre užežene


Koliko malo mi za sreću treba

Na moje malo nebo stavljam tvoje zvijezde

U svakoj je priča, u svakoj je tajna

Možda ti i ne znaš koliko me vesele

Ali svaka mi je od njih na svoj način sjajna

A na mome nebu ima još mnogo

Mjesta za tvoje zvijezde sjajne

I zato nemoj prestati nikad

Djeliti sa mnom svoje slatke tajne

Jer jednog ću dana pozvati tebe

Da sjednemo zajedno ispod mog neba

Da ti pokažem u pričama tvojim

Koliko mi malo za sreću treba


Moja jubav sa škoja

Ćutim vonje njene kose čujem riči tepli glas

Sa procvalim brnistrama spomenem se uvik nas

Znam da sada njene misli zbile su se s mojima

Ako tila već ne mogu odvojena škojima

Kad me žeja k tebi zovne i mladost me potira

Kad uzavru sve godine ča bez tebe bija sam

Poletit ću na zvizdami priko mora i poja

Da zagrlim svoje zlato moju jubav sa škoja


Moje ruke na njenom nebu

Stavljam ruke na njeno nebo

Prelazim preko mnoštva zvijezda

Prstima svaku dodirujem nježno

Dok ona polako zaklapa oči

Tone u nešto što san nije

Osjećam kako sve u njoj vrije

Predamnom samo cesta u noći

A kiša želje toči i toči


Zvjezdana rosa

Rosa želja natapa mi snove

Noću tiho po meni sipi

U svakoj kapi po jedna je zvijezda

Sa neba misli od prošloga ljeta

Vlažno me jutro mokrog budi

Donosi vjetrove obala toplih

Htio bih opet tamo biti

Gdje mogu slatke sokove piti

Sve dok postoji i kapljica želje

Negdje duboko u bunaru neba

Biti ću je žedan, želit ću je piti

I noćima zvjezdanu rosu sniti


Ti i ja u Splitu

Subotnja večer u srcu mog Splita

Puna je pjaca nasmijanog svita

Čujem ti glas zove moje ime

Vidim ti lice ne minja ga vrime

Grliš me ljubiš vučeš za ruku

Vodiš prema šanku kroz gužvu i buku

Na tvoj znak konobar piće mi toči

Ne govorim ništa zaranjam ti u oči

Kao da smo sami na ovom svitu

Ti i ja zajedno u Splitu

Sve je stalo i gužva i buka

Slučajno mi ruku takne tvoja ruka

Kako je sladak pelin što pijemo

I kako se samo slatko smijemo

Ti i ja zajedno u Splitu

Ti i ja najsritniji na svitu